Samo da se javim, samo da kažem da sam tu…
Gotov odmor… i nije bio neki, previše kratak..po dan za svaku godinu bez odmora – 10 godina – nedovoljno!
Pročitala sam sve – nisam samo stigla skoro ništa da iskomentarišem.
Preselila sam blog, nastavljam tamo.
Osećam se kao da sam uskočila u aktivni vulkan dan nakon što sam počela da se opuštam – zadnjeg dana odmora.
Očekivala sam taj susret sa porodičnim terapeutom kao nešto nestvarno. Pitala sam se da li je moj deda zvao i šta su mu rekli. „Dete isčupalo telefonski kabl pa nemaju telefon kod kuće“, šta li su rekli zašto se ne javljam na mobilni?
Nakon nekoliko dana sam konačno mogla da izađem van kuće, nije mi bilo bitno gde, makar i u Palmotićevu. Očekivala sam malo razumevanja, savet, bilo šta…
I otišli smo.
Nije mi se svidelo kad sam čula: „Videćeš, ona je veoma dobar stručnjak, ja sam joj, Maki, sve objasnio. Ona će ti pomoći.“
Čekaj, čekaj..ona će MI pomoći?
Misliš ona će nam pomoći?
„Da, da,… pa da.“
Doktorka Lelica Kostić nas je primila konačno. Moja očekivala su očigledno prekrila njen nadmeni stav. Isti onakav kakav je imao Jovan – on, zaslužni građanin zemlje Srbije!
Epa tako se i ona postavila.
Ako se dobro sećam od sestre je naručila neki kapućino, toliko mleka, ili šećera, toliko kafe… ma ne sećam se više, nisu mi to baš najdraži momenti za sećanje.
Sveže uređena frizura, sveže ofarbana, kostimčić kao za ženicu od 30ak godina, i šminka kao kod ženice od 30ak godina koja je upala u svoju fioku za šminku, zaboravljajući da skine višak.
Samo što nije imala 30 godina i nije imala iskren osmeh. Pokreti krajnje otmeni, valjda to ide uz porcelansku šolju posebne izrade iz koje je srkala kafu.
Sačekali smo da odradi svoj ritual pa nas je priupitala šta nas to muči. Aha, mislila sam da joj je on sve objasnio, ali dobro, glumi profesionalca, pita me da joj ja ispričam.
Pričam joj u nekoliko crta ono što me pita, o svom detinjstvu, o tome kakav mi je bio život u Švajcarskoj, pokušavajući da okrene razgovor na sve ono što bi moglo biti negativno.
Znam ja kako se vode razgovori, ovaj nije kako treba.
Jovana ništa ne pita a za uzvrat on suflira sa strane i dopunjuje izveštaj koji ona uredno zapisuje.
Pola minuta ih gledam a zatim pitam: jel razgovarate sa njim ili samnom?
Gledaju me oboje.
– „Ne želim da pričam dok je Jovan tu.“
Nevoljno izlazi nakon što se pobunio pa ja odbila saradnju.
Ona kao menja priču i pita me šta je moj problem… opet taj MOJ problem. Obajšnjavam joj strpljivo dok ona NE zapisuje.
Govorim joj kroz šta prolazimo Joka i ja i da ne znam šta da radim. Klima glavom puna razumevanja, klima previše automatski i čak se i ne trudi da prikrije svoje zgražavanje nadamnom.
Poziva Jovana unutra. On još sa vrata dopunjuje izjavu kako ja možda imam traume iz detinjstva, kako sam odsutna, kako maltretiram dete, kako mora da sam bila u nekoj sekti, kako sam izgubljena u poslednje vreme…. gledam ih u šoku! Njega kako diktira i nju kako sada opet zapisuje.
Ne razumem kako mi je sutradan taj detalj izvetreo iz mozga i tek sam se kasnije setila.
Nastupa tišina dok doktorka čita zapisano. Gleda me i pita zbog čega provodim 20 sati za kompjuterom… 20 sati? otkud joj takav podatak?
Pitam je da li je uopšte moguće biti za kompjuterom 20 sati makar i jedan dan a da se preživi, jede, tušira, ide u wc, čuva dete, sprema ručak…
Ignoriše moje pitanje. Čeka odgovor.
Kažem joj da za kompjuterom provodim svoje slobodno vreme noću pišući na svom sajtu o zdravoj ishrani i igrajući po neku igricu po nekada. Jeste, igrala sam igrice i volim da igram strategije i igre koje razvijaju kreativnost. Ali neka neko proba da me ubedi da je moguće biti za kompjuterom 20 sati pa da mu slomim nos!
Bože kako me je nerviraio njen stav. Pitala me da li stvarno mislim da sam stručnjak za ishranu ili fantaziram.
Ne, ne, Jovan je sigurno u pravu, on je rekao 20 sati i amin!
Pita me zbog čega igram. Nije me pitala zbog čega sam uopšte za kompjuterom nego zbog čega igram. Kažem joj da je ona psiholog i da sigurno zna da su igre dobre za sve uzraste i da su pogotovo potrebne onima koji su u stresu da bi imali bar malo vremena za opuštanje.
Ona ćuti nekoliko sekundi a onda počinje: „Znate šta, Vi pre svega imate traume zbog odnosa sa majkom i zbog toga ste loša majka. Ona je tukla Vas pa Vi sada tučete i kinjite svoje dete. I šta mi to pričate o igricama? Vi ste jedna nezrela osoba! Kako Vas nije sramota da zapostavljate muža i dete i da igrate igrice?
Niste vi ni za porodicu ni za brak, Vi se iskompleksirani i nezreli!“
KUNEM SE da je svaka reč istinta!
Mislim da sam mogla da dobijem srčani udar!
Nastavila je o tome kako treba da budem zahvalna što me Jovan, tako zrela i odgovorna osoba, trpi i što me je prihvatio i sad se sažalio na mene da me dovede da mi pomognu…
Dalje se ne sećam, dalje i ne želim da se sećam!
Do kuće sam se doteturala jedva nekako.
Ono što ovakav STRUČNJAK može da izgovori je sigurno u duhu Hipokratove zakletve, da se ljudima pomaže… procenite sami. Najbolje je što ta ista Lelica Kostić ima sistem iza sebe koji je štiti. Ne mogu joj ništa..ona je stručnjak, ja sam ludača kojoj su i njegove batine nagrada i koju treba poniziti što više, jer je tako njegov tata, lekar, kolega, možda i ljubavnik (da se ne izrazim prostije) naručio da spasi ugled svom nezrelom sinčići – debilu.
Epa imam i ja neko pravo, pa tako i ja koristim pravo slobode govora da kažem ljudima da se ne nadaju previše od takvih.
Elem, Jovan se kod kuće osilio. Ono što tada nisam znala bilo je da je to bio dobar plan da se ja izbacim iz ravnoteže na neko vreme i da mi se otvori karton u Palmotićevoj.
Kad sam rekla da ne želim ponovo da idem kod nje, Jovan se smrkao. Ali je promenio igru i rekao da će samo tražiti uput za neku drugu ustanovu – bilo koju!
Doktorku Kostić posle toga nisam više videla ali mi je u ustima uvek neki gorak ukus kad se setim njenih reči i njenog nadmenog držanja.
3 godine kasnije sam saznala od jedne pacijentkinje da je ova imala još jednu (bar) takvu epizodu kad je nju izgrdila i izvređala što se udala za 6 godina mlađeg čoveka od sebe..odakle joj pravo, nije ona „riba“ kakvu on zaslužuje… da, da sve ta ista doktorka Kostić… da, istim tim rečima…
Kad tata uguši sva svetla... 