Samo da se javim, samo da kažem da sam tu…
Gotov odmor… i nije bio neki, previše kratak..po dan za svaku godinu bez odmora – 10 godina – nedovoljno!
Pročitala sam sve – nisam samo stigla skoro ništa da iskomentarišem.
Preselila sam blog, nastavljam tamo.
Osećam se kao da sam uskočila u aktivni vulkan dan nakon što sam počela da se opuštam – zadnjeg dana odmora.
Očekivala sam taj susret sa porodičnim terapeutom kao nešto nestvarno. Pitala sam se da li je moj deda zvao i šta su mu rekli. “Dete isčupalo telefonski kabl pa nemaju telefon kod kuće”, šta li su rekli zašto se ne javljam na mobilni?
Nakon nekoliko dana sam konačno mogla da izađem van kuće, nije mi bilo bitno gde, makar i u Palmotićevu. Očekivala sam malo razumevanja, savet, bilo šta…
I otišli smo.
Nije mi se svidelo kad sam čula: “Videćeš, ona je veoma dobar stručnjak, ja sam joj, Maki, sve objasnio. Ona će ti pomoći.”
Čekaj, čekaj..ona će MI pomoći?
Misliš ona će nam pomoći?
“Da, da,… pa da.”
